Uz šoljicu kafe

I šta sad da radim? Trčim oko tebe kao da si malo dete. Uvek se brinem o tebi kad se razboliš. Al uvek to bude jer me ne poslušaš. Koliko već dugo ti tražim da odeš kod lekara i pogledaš srce. I sama znaš kako je brinuti se i nekom bolesnom matorcu. Rekla da nećeš život da mi upropastiš. Zašto onda ne paziš na sebe? Imam 20 godina i život je predamnom. Sa svih strana tuče, pa si sad i ti našla da zajebavaš. Vozaš me tamo, vamo, onamo. Sve hoćeš, a zapravo ništa nećeš. Jednom sam ti rekla da ne mogu odma da moram poslati e-mail, a ti si odmah digla frku. Čemu to? Mislim uvek si ti preuveličavala stvari. Al ako sam već stvarno toliko primorana da ostanem kod tebe, imaj bar malo razumevanja. Jesi ti meni majka, i volim te najviše na svetu. Al ovu pticu kavez ubija. Sloboda je moj život. A bez slobode sam ništa. Prazna, bezvoljna, bez volje za bilo čim. Ceo život si me držala pod staklenim zvonom, jedva sam čekala da odem na faks. I onda mu ovaj mali raspust zasereš kao nikad.

Sad sam opet mala ptica u kavezu...